„Златно дете“ – када похвала постане терет

 

У сваком колективу, па и у групи деце у вртићу, постоји оно дете које се често описује као „узорно“ – увек послушно, марљиво, емпатично и често хваљено. Иако се на први поглед чини да је реч о пожељном обрасцу понашања, нама је важно да као стручњаци препознамо и другу страну медаље. Када дете постане „златно дете“ – оно које испуњава висока очекивања родитеља или одраслих из околине, може доћи до озбиљног оптерећења за његов емоционални развој.

Шта је заправо синдром „златног детета“?

Синдром „златног детета“ представља образац у којем дете у породици (или другом систему) заузима идеализовану улогу – оно треба да буде најбоље, најсавесније, најодговорније. Најчешће се овакав образац развија у породицама које несвесно пројектују своје амбиције или неостварене жеље на дете. Дете постаје „продужена рука“ родитеља, а његова сопствена осећања и потребе остају у сенци.

Како се ово манифестује у вртићу?

„Златна деца“ у вртићу често:

– Имају изражен осећај одговорности, чак и за друге;

– Не праве „проблеме“, али се тешко опуштају у слободној игри;

– Очекују од себе да буду увек хваљена;

– Тешко подносе грешку или неуспех;

– Показују страх од разочарања одраслих.

Ова деца не траже пажњу гласно, али је њихова потреба за подршком и те како присутна – често су то деца која потискују емоције како би задржала „савршену“ слику о себи.

Улога вртића и васпитача

Васпитачи и стручни сарадници играју кључну улогу у заштити емоционалне добробити „златне деце“. Наша је одговорност да створимо простор у којем се деца осећају прихваћено и вољено управо таква каква јесу – са свим емоцијама, успесима, али и неуспесима.
Важно је:
– Охрабривати искрено изажавање осећања, без страха од осуде;
– Хвалити труд, а не само резултат;
-Постављати реална очекивања и дозволити детету да буде слободно и спонтано;
– Развити партнерски однос са родитељима и радити на разумевању дечјих потреба, без идеализације.
Свако дете има право да буде дете- да греши, да учи, да се развија у свом ритму. Златно дете има потребу да га неко види изнутра. Улога нас одраслих је да том детету пружимо сигурно окружење у којем ће дете имати право да расте, истражује, греши и буде искрено- без страха да ће изгубити нашу љубав и подршку.

Стручни сарадник психолог
Александра Методијев