Savetiautostrucnihautosaradnika3

Како реаговати на „емотивне испаде“ деце?

„Емотивни испади“ како смо их назвали или низ емотивних реакција које нису у складу са очекиваним у одређеној ситуацији обухватају широк спектар понашања и не смемо их искључиво ограничити на сферу емотивне зрелости деце. Овакве реакције су најчешће последица сплета породичних и срединских услова, као и развојних фаза кроз које деца пролазе. Напади беса, мрзовоља, супростављајуће и разни облици агресивног понашања су само појавни облици дечијег тренутног несналажења у комуникацији са светом који их окружује. Задржавање или усложњавање оваквог понашања у највећој мери зависи од повратне реакције коју добијају у односу са родитељима и другим блиским особама са којима су у контакту.

Приступ који ће родитељ одабрати у великој мери је условљен начином дефинисања родитељске улоге. Родитељство је како наводе неки родитељи смисао живота или извор највећег задовољства, а за неке друге извор константног страха и бриге. Ово су у ствари два пола емотивног реаговања између којих се налази мноштво других којих некада нисмо ни свесни али у великој мери утичу на избор одговора на „емотивни испад“ детета. Да би родитељ био у могућности да адекватно одговори у датој ситуацији нужно је да на првом месту препозна властито емотивно стање и влада њиме чиме ће предупредити импулсивно или непромишљено понашање. Ово је у суштини пресудна фаза у којој родитељи „изгубе битку“ јер буду преплављени љутњом или стидом због понашања детета или пак преплављени страхом због бриге за дете. Преплављеност емоцијама нам не дозвољава да мислимо у правцу разрешавања ситуације, изазива нелагоду и несигурност што додатно појачава емоционалну реакцију детета. Такође, родитељ увек мора имати на уму чињеницу да је то још једна ситуација учења, како за њега тако и за дете.

У даљем тексту дајемо предлоге ставова и понашања која родитељи могу применити у разрешавању претходно наведених ситуација, а које ће свакако допринети грађењу стабилног и присног односа са дететом. Да би предложене стратегије биле успешне морају постати саставни део животног стила читаве породице. Такође, морају бити у складу са узрастом и темпераментом детета, као и у зависности од ситуације о којој се ради.

1.Заборавите физичко кажњавање! Иако је то још увек чест начин разрешавања ситуација са децом, поред тога што је кажњив законом апсолутно је неделотворан на дуже стазе. Овакав приступ проблему само учи децу да је у реду ударити другога, посебно ако је мањи/слабији. Физичким кажњавањем изазивате емоционалну преплављеност детета због које није у стању да чује и схвати ваша образложења и захтеве да промени понашање, а на дуже стазе изазива низ последица по ментално здравље детета.

2.Смањите број ситуација у којима је дете изложено претераним стимулусима. Када су деца изложена звучним или визуелним стимулусима и активностима у већој мери него што могу поднети може се десити да буду „претерано стимулисана“. То највише зависи од темперамента детета, односно свако дете има другачији ниво толеранције на узбуђења и нове ствари. Раздраженост, мрзовољу и дечији умор ћете предупредити држањем подстицаја на умереном и прихватљивом нивоу. Уколико ипак до тога дође довољно је одвести дете на сигурно и мирно место и тамо провести са њим неко време док се не смири.

3.Помозите детету да се на одговарајући начин носи са јаким емоцијама. Изазовна понашања могу значити да дете није у стању да изрази своја осећања на прихватљив начин или да не зна како да задовољи неку потребу. Недовољно развијене језичке вештине и вештине логичког расуђивања на овом узрасту додатно отежавају ситуацију. У том случају потребно је да што чешће разговарате са дететом о осећањима и како се носити са њима. Препознавање осећања помаже детету да стекне контролу над њима и да то саопшти саговорнику. Када је нпр. стварно љуто потврдите то што оно осећа: „Видим да си јако љут што сам ти забранио/ла да гледаш цртани“. Затим покажите саосећање, односно да разумете да избор/решење које му се нуди не представља  оно што жели, али и да нећете променити одлуку. Такође, дефинишите начине који су вам прихватљиви када је испољавање осећања у питању и да је апсолутно неприхватљиво да у том случају повређује себе или друге. Нпр. када је дете љуто може да удари јастук, поцепа или згужва неки папир, да броји до 10 или дише дубоко како би се смирило. Тражите свакодневно начине како ће дете вежбати самоконтролу нпр. кроз игре које захтевају чекање на ред и сл. Важно је нагласити да свака емоција има своју сврху, не смемо је гушити или одбацивати, али морамо је каналисати у социјално прихватљивом смислу.

4.Допустите детету да бира и доноси одлуке у складу са својим узрастом. Ово не значи да дете одлучује о свему и да је све њему подређено. Овде се ради о свакодневним ситним одлукама које ће му дати осећај контроле и помоћи у развоју самопоуздања и компетентности нпр. шта ће обући ујутру кад крене у вртић (понудите две могућности).

5.Подстичите позитивне облике понашања.

-Будите присутни, односно посветите се ономе што дете говори и ради и покажите му да га чујете. То подразумева контакт очима, додир и отворени говор тела којим му показујете да обраћате пажњу. Овим детету поручујете да је оно важно и да је важно оно до чега му је стало;

-Похвалите и охрабрите дете, односно уочите када нешто ради добро. Похвала је када кажете детету шта вам се свиђа у неком облику понашања и доприноси да се дете осети пријатно. Она мора бити описна, а не генерализујућа. Уместо: „Баш си диван брат“ реците: „Допада ми се што си поделио коцкице са братом“. Охрабрења су похвале због уложеног труда, а не због саме особе. Када хвалите труд подстичете дете да се још више труди у будућности. Нпр: „Баш си се потрудио док си градио кулу“ или „Знам да си нервозан због цртежа, али је важно то што се трудиш. Како год да испадне на крају, нацртала си најбоље што можеш“;

-Уведите рутине. Рутине односно понављање истих ствари у одређено време дају деци осећај организације, стабилности и сигурности. Помажу им да буду успешна јер знају шта следи и шта се од њих очекује. То могу бити рутине поздрављања, у вези оброка или пред спавање;

-Планирајте унапред, односно припремајте децу на изазовне ситуације. Идентификујте време или ситуације у којима се дете понаша на непожељан начи и унапред му јасно ставите до знања шта очекујете од њега. Договарајте заједно понашања/сигнале који ће му враћати фокус на пожељно понашање;

-Помозите деци да развијају нове вештине (од самосталности и бриге о себи до сложених социјалних вештина). То можете учинити давањем упутстава онда када вас дете пажљиво слуша и то јасним и детету разумљивим речима уз прецизно објашњење шта желите да дете учини. Деца уче и по моделу, односно посматрајући одрасле, тако да се потрудите да детету показујете понашања која цените и желите. Сложенија понашања се наравно не уче одједном па је неопходно да уочавате и награђујете почетно понашање, а када се оно устали прелазите на виши ниво. Похвале и пажња потребни су када ново понашање почне да се дешава и важно је сачекати да се један степен понашања устали како бисте прешли на следећи.

6.Мењајте непожељна понашања детета. У зависности од узраста детета можете применити неке од стратегија:

-Промените окружење тако што ћете простор учинити безбедним за истраживање, склоните опасне и важне предмете, преместите дете на неко друго место у ком ће имати мање искушења да ради нешто што није дозвољено или промените време обављања активности;

-Одвратите пажњу тако што ћете показати детету да може да ради нешто друго/другачије, дати му другу играчку или показати нов начин како да се игра. Можете ставити дете у други положај из ког ће видети различите ствари или га преместити на друго место. Ако излазите понесите привлачне и забавне играчке које можете извадити по потреби;

-Предочите последице одређеног понашања. Понекад је могуће пустити децу да искусе природне последице свог понашања и у тим се ситуацијама најбоље уче да преузму одговорност за оно што раде. Ако баца и ломи играчке, неће имати чиме да се игра јер му нећете куповати нове док не промени начин игре. Када се ради о посебно неприхватљивом понашању можете применити технику тајм-аут, односно паузу да се смирите и ви и дете тако што ће дете сести на кревет, столицу или ће бити у простору без подстицаја уз напомену да пауза траје онолико минута колико дете има година;

-Систематично игноришите односно намерно ускраћујте вашу пажњу детету које се упустило у конкретан облик непожељног понашања. То подразумева да не гледате дете и не разговарате с њим док год се понаша на тај начин. Ова стратегија се базира на теорији да је пажња друге особе снажан мотиватор људског понашања. Због потребе за социјалним контактом и повезаношћу, постоји већа вероватноћа да ће се у будућности понављати оно понашање које привлачи пажњу. Пажња родитеља је посебно моћна награда за децу због снажне повезаности која постоји међу њима. Толико је моћна да понекад нема разлике о каквој врсти пажње је реч. Из дечије перспективе и негативна пажња је боља од никакве. Отуда за дете награду могу представљати и негативни облици пажње као што су грдња, викање па чак и ударање. Због тога чешће обраћајте пажњу на понашање које желите да видите уместо на понашање које игноришете, јер то систематично игнорисање чини далеко успешнијим.