РАЗГОВОР СА ДЕЦОМ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА О СМРТИ РОДИТЕЉА ИЛИ БЛИСКЕ ОСОБЕ
Смрт, умирање и жаловање су увек тешке теме и изазивају како комешање емоција, тако и низ недоумица, посебно у раду са децом. Не можемо бити спремни за губитак вољене особе и опраштање од ње, али постоје неке смернице које могу олакшати саопштавање тужне вести детету, као и заједнички пролазак кроз жаловање и прихватање губитка.
*Важно је знати да када имају адекватну подршку, деца могу да се носе са истином, колико год она била тешка или трауматична. Често одрасли имају потребу да их заштите, али значајно је напоменути да им тешко пада прећуткивање, скривање, затвореност или непоказивање емоција од стране одраслих. Овакво понашање може код детета изазвати збуњеност, страх и неизвесност што додатно отежава природан процес жаловања.
*Препоручује се да разговор о смрти родитеља или блиске особе са дететом води особа од поверења – најчешће је то други родитељ. Детету је у том тренутку потребна сигурност и подршка, а то му најбоље може пружити други родитељ. Уколико родитељ осети да не може то да уради сам, у реду је да потражи подршку и присуство још неке блиске особе.
*Када премине неко ко је близак детету или се деси нека трагедија, то треба рећи што пре. Деца су интуитивна, осетљива на атмосферу и брзо опажају промене у понашању и окружењу, тако да не треба одуговлачити са саопштавањем.
*Саопштавање ове вести треба обавити на мирном месту у детету познатом окружењу, како би се осетило сигурно и спремно да чује то што родитељ има да му каже, али и да слободно и на себи својствен начин одреагује након саопштавања.
*С обзиром да је ово веома шкакљива тема и захтева индивидуализован приступ, не постоји јединствен рецепт или реченица коју можемо искористити. Прилагођавање се мора вршити у зависности од узраста детета, како је особа преминула, колико је било блиско са том особом, колико је дете радознало, односно од карактеристика дечијег мишљења предшколског узраста.
*Реченице би требале бити кратке и јасне, уз коришћење једноставних речи и без много детаља. Све што се каже мора бити истина, ма колико тешка била, јер се тако гради поверење и преко потребан осећај сигурности.
*Са децом предшколског узраста разговор се може обавити уз директно и искрено обраћање, коришћењем језика који дете разуме, држањем за руку или уз загрљај. Не препоручује се коришћење еуфемизама попут „отишао на небо“, „заспао заувек“, „напустио нас“ и сл.
*Када умре неко ко детету није близак оно ће иницирати можда пар разговора што је добра прилика да дете о овој теми стекне основне информације. Можете се усмерити на животни циклус и направити везу са оним што је детету блиско нпр. људско тело се гаси попут цвета који увене…
*Када умре особа блиска детету очекују се чешћи разговори и питања о самој преминулој особи, околностима како је умрла и догађајима који везују дете и преминулог (како би дете одржавало осећај повезаности). Када неко умре то значи да нећемо више моћи да га видимо, додирнемо, да са њим разговарамо, али можемо га се сећати и на тај начин ће наставити да живи у нама.
*Потреба за разговором и понављањем питања зависиће и од тога да ли је смрт особе била изненадна или је последица дуге болести. Потребно је направити разлику између „свакодневних, безазлених“ болести и тешких болести које доводе до смрти.
*Након саопштавања вести о смрти потребно је детету представити јасну слику о предстојећим догађајима (потреба за структуром) – где ће живети, ко ће на даље бринути о њему, када ће се вратити свакодневним активностима (вртић, тренинзи);
*У процесу жаловања можемо препознати фазе кроз које дете/особа пролази:
1.Порицање
2.Емоционално реаговање (туга, бол, љутња, страх, фрустрација, беспомоћност, анксиозност)
3.Депресија
4.Прихватање
За дете/особу која жалује овај процес нема реда ни смисла, све је болно, репетативно, хаотично и конфузно. Често је враћање или премештање из фазе у фазу док не дође до прихватања губитка.
*Туга због губитка огледа се у емоционалној потреби за подршком, утехом и надокнадом изгубљеног. Деца тугују на нешто другачији начин од одраслих. Чешће се изражавају невербалним путем (кроз игру и понашање) што значи да најчешће неће самоиницијативно говорити о губитку и тузи који осећају. Осим тога, свака већа промена, попут губитка вољене особе, код детета буди снажно осећање несигурности и беспомоћности. Управо је зато изразито важно како ће одрасли реаговати у таквој ситуацији.
*Шта одрасли могу да учине?
-освестите сопствена осећања и уобичајене начине ношења с губитком (недостатак жеље да се разговара, претерано конзумирање хране, пушење, алкохол…); покажите и поделите осећања са дететом (у реду је бити тужан, плакати);
-емпатично рефлектујте дететова осећања и реците нешто попут овога: „Знам да ти јако недостаје“, „Знам да би хтео/хтела да поново буде с нама“, „Видим да си јако тужан/тужна“;
-у мери у којој је то детету потребно грлите га, љубите и тешите. Допустите му да изнова поставља иста питања како би стекло јасну представу о догађају;
-објасните, у складу с узрастом детета, да оно није одговорно за смрт друге особе и да су сви око њега покушали учинити све да вољена особа не умре;
-омогућите детету да смрт доживи јасније писањем опроштајног писма или цртањем за умрлу особу;
-гледајте с дететом слике преминуле особе, разговарајте о лепим успоменама;
-уколико дете тражи да иде на гроб, треба га повести, јер свако мистификовање код детета ствара збуњеност и оставља простор за самостално тумачење смрти;
-могуће су промене понашања, навика и начина задовољавања потреба код детета, односно поремећен ритам спавања, исхране, игре, емоционални испади, енуреза, енкопреза, тикови, муцање… Ово су очекиване промене као реакција на саопшавање вести о смрти вољене особе и на губитак, али у случају да се задрже у дужем временском периоду неопходно је обратити се стручном лицу за помоћ и подршку.
