САВЕТИ ПСИХОЛОГА

Постављање граница

• Која је ваша прва асоцијација када је у питању „постављање граница“ у понашању детета?
• Јасна је њихова неопходност и значај за успешну социјализацију детета и грађење идентитета.
• Проблем се јавља ако су границе пре одраз родитељског знања и сталожености, него потребе за одређивањем психолошког или физичког простора у оквиру кога је детету дозвољено слободно функционисање

Припрема за „позитивно родитељство“

„Мозак једног двогодишњака више личи на мозак другог двогодишњака него на сопствени мозак као одрасле особе“ И.Ф.
–Ово је општеважећа чињеница за све генерације у било ком периоду људског развоја
–Зашто тако лако и често то заборавимо?
–Имало дете 2, 3, 4, 5 или 6 година (па и више) оно свет који га окружује и изазове са којима се суочава не види и не схвата као одрасли.
–Декларативно ћемо се сви сложити са тим, али чим нешто не иде „по плану“ ми то заборавимо и по аутоматизму се вратимо устаљеним методама васпитања које дају/не дају резултате а базиране су на моћи одраслих…

КАКО ГРАДИМО САМОПОУЗДАЊЕ?

—Кад кажемо самопоуздање мислимо на…
–Како сама реч каже самопоуздање је поуздање у самога себе, веровање у себе и своје способности.
–Предуслов усавршавања властитих вештина јесте самоприхватање односно позитивно вредновање целокупног бића.
–Да би дете прихватило себе, морамо га ми прихватити таквог какво јесте, са свим „врлинама“ и „манама“!

Повратак у „нормалу“

—Назире се крај досадашњим ванредним мерама. Повратак у “нормалу” може бити и те како стресан, јер захтева реорганизацију и нова прилагођавања

—Прописане мере заштите и дезинфекције нас чекају где год да кренемо што нас подсећа да још увек нисмо апсолутно безбедни, бар када је вирус у питању.

—Повратак деце у вртић након дуге паузе изазов је за све актере, и децу и родитеље и запослене. Доноси нам низ недоумица и забринутост како ће све то утицати на децу.

—У протеклом периоду суочили смо се са стресорима који су угрозили задовољавање базичних потреба

• егзистенцијалне потребе (исхрана, кретање, игра)
  -потреба за сигурношћу (потенцијална опасност за све)
  —Када је задовољавање ових потреба угрожено, није могуће посветити се другим, вишим потребама чиме је угрожено адекватно функционисање целокупне личности

Јелена Стојчић Станковић
Стручни срадник психолог

Родитељи у доба короне

Криза је стање у коме је наше уобичајено функционисање онемогућено.
Налазимо се у околностима које су нам непознате и претеће и које нисмо у могућности директно да променимо.

Изгубили смо могућност слободног кретања, загрљаја са драгим особама, планирања прослава и путовања… Неки од нас се суочавају са материјалним губицима, а многи на жалост са губитком здравља или живота.

Све ово уз свакодневно извештавање надлежних може у нама покренути механизме којих нисмо ни свесни у свакодневном животу. Може се јавити осећај страха, туге, љутње и беса, губитка смисла и контроле над животом.

Уз свакодневне обавезе (одлазак у продавницу уз чекање у реду и дезинфекцију, рад од куће, активности са децом) ниво стреса се константно повећава

Брига о томе како деца реагују на новонасталу ситуацију не оставља времена за анализу властитих реакција на исту, а то је предуслов адекватног понашања

Како бисте одржали родитељске компетенције на задовољавајућем нивоу прво морате пружити помоћ себи!

Немојте осећати грижу савести јер једино задовољан и испуњен родитељ може бити пример свом детету како се изборити са изазовним ситуацијама у кризним временима

Јелена Стојчић Станковић
Стручни срадник психолог

О СТРАХОВИМА КОД ДЕЦЕ

Страх је адаптивна емоција. Његова биолошка сврха јесте припрема организма на напоре у опасним ситуацијама и може да активира понашања у вези са бежањем, избегавањем, уклањањем из угрожавајућих околности, као и ангажовањем како би се створили услови у којима би се човек осећао сигурним. У току одрастања многе неизвесности су напросто неизбежне, те се код деце јављају такозвани развојни страхови, који се препрознају као очекиване прекретнице у развоју детета.

Пре навршеног 7-8. месеца живота код беба се могу уочити реакције на јаке звукове или нагле промене који се могу протумачити као доживљаји страха. Дете се на том узрасту и у таквим приликама нагло трза, подиже ручице као да би се за нешто ухватило и лице му одаје узбуђење.

Око 7-8. месеца појављује се сепарациони страх. Дете бурно реагује када види да мајка нестаје из видног поља или када је дете у присуству непознатих лица. Дете такође може реаговати на измене у изгледу блиских особа на које је навикло (промена фризуре, боје косе, стављање капе, наочаре и сл.). Појава овог страха значи да је дете успело да направи разлику између блиских особа и остатка света и схвата се као знак емоционалног везивања. Бебе бурно реагују на одсуство родитеља зато што њихов привремен изостанак доживљавају као сталан и треба имати разумевања да време њима може протицати знатно спорије него што се нама чини.

На раном узрасту могући је и страх од губитка делова тела који може бити појачан гледањем цртаних филмова и других садржаја са сценама урушавања, комадања, јаким светлосним и звучним надражајама, те родитељска контрола садржаја којима је дете изложено не губи значај ни на овим узрастима.

Даљим одмицањем дететовог развоја видно напредује дететова имагинација, па самим тим и садржаји којих се дете плаши могу да буду шаролики – вукова, вампира, бабарога итд. Они често могу бити повезани са страховима од самоће и мрака.

У неком тренутку, пре или касније, мада није изненађујуће када се то деси између 6. и 7. године, код детета могу да се манифестују прва страховања од смрти. Разговор о смрти је углавном табу тема и код одраслих. Међутим, страх од смрти је природна појава и од пресудног је значаја да дете буде у подржавајућем породичном окружењу у којем ће се осећати довољно слободним да, поред своје радости, знатижеље и задовољства, такође искаже и своје сасвим разумљиве бојазни.

У доба пандемије каква нас је снашла, дете може страховати да се зарази и да зарази своје ближње. Важно је са њим отворено разговарати о реалној опасности, информисати га и упутити га на превентивне мере којих сви ми ових дана треба да се придржавамо. Такве мере опреза свима нама уливају извесни осећај контроле. Битно је не драматизовати и катастрофизирати током разговора са дететом. С друге стране, не треба умањивати озбиљност ситуације и зазирати од отвореног разговора са дететом. Уколико приметите да је дете уплашено, настојите да га умирите, ставите му до знања да је нормално што се осећа уплашеним, да сте ви ту због њега и да ћете бринути о њему. Истакните позитивне аспекте као што су то да лекари неуморно раде како би пронашли лек, да дезинфекциона средства и сапун успешно убијају вирусе итд.

Такође треба имати на уму да деца свесно или несвесно сама проналазе начине да се суоче са својим страховима. Она могу обрађивати страхове у току спонтане игре. Нпр. дете које се плаши лифтова, може неизоставно у своју имагинативну игру уносити лифт као њену компоненту. Оно то може чинити, непрестано, изнова и изнова. Сличан је случај и када дете упорно захтева исту причу пред спавање. Штавише, оно може сваки пут нестрпљиво ишчекивати баш онај најстрашнији део приче и читаву причу волети баш због тог дела. Сваким понављањем оно добија прилику да се поново суочи са својим страхом и сваким новим причањем оно се може осећати моћнијим у односу на оно што га је раније престрашивало. Зато је важно понудити детету у току одрастања пуно игара, прича и других забавних садржаја, јер понекад оно из њих својим снагама проналази лична значења и решења којих се понекад родитељи не досете да директно понуде детету у другим видовима комуникације са дететом.
Милош Христић
стручни сарадник – психолог