ШТА КАДА ДЕТЕ СЛАЖЕ?
Можемо рећи да је лаж код деце предшколског узраста уобичајена, готово очекивана појава. Склоност детета да слаже одрасли неретко доживљавају лично и својим тумачењима и фаталним пројекцијама у будућност могу учврстити овакво понашање. Због тога је важно разумети да је лаж у детињству развојни а не морални феномен и пре критике сагледати мотиве и околности у којима деца не говоре истину.
Лаж код деце можемо приметити већ од 2/3. године и на овом узрасту не говоримо о лагању у правом смислу речи јер деца тешко праве разлику између властите фантазије и реалности. Од четврте године граница између реалности и маште може и даље бити замагљена, али лагање преузима функцију тестирања шта ће се десити и како ће одрасли реаговати. Већ од 6/7. године деца су свесна разлике између лажи и истине.
Зашто деца лажу?
Спектар мотива је веома широк, а најчешће је то да би избегли казну, да сакрију нешто што су урадили, да добију нешто што желе, да задобију нечију пажњу и тд.
Како реаговати када схватимо да нас је дете слагало?
Најпре морамо разумети зашто дете лаже, обезбедити сигурну атмосферу за изношење истине и уместо критике искористити прилику за учење на сопственим грешкама. Да бисмо избегли моралисање и критику, морамо разговору приступити отворено и смирено. Свесни смо да је стрпљење нешто што родитељима преокупираним обавезама највише фали, али ће овакав приступ имати више ефекта на дуге стазе. Отвореност у оваквим разговорима ћемо призвати уколико се сетимо колико је и нама самима тешко да признамо да смо урадили нешто лоше или да смо погрешили. Дакле, први корак је личним примером показати детету тако што ћете казати истину и у ситуацијама које нису пријатне. Дете ће разумети да се такве ствари дешавају и другима и неутралисаће се осећај да су „лоши“ и потреба за лагањем како би се приказали у бољем светлу.
Нипошто не говорите детету да је лажов. Ова врста етикете може постати његов идентитет уколико то стално слуша. Правите разлику између понашања и бића, дете није лажов као биће, већ је слагало у одређеној ситуацији.
Не стављајте дете пред свршен чин својим ставом када сте сигурни да је слагало. Начином на који постављате питање о самом догађају можете избећи притисак и осећај безизлазности због ког често деца прибегавају лажима, па уместо: „Шта се десило?“ или „Ко је то урадио?“ можете рећи: „Знам да си ти сломи играчку. Хајде да причамо зашто није требало то да урадиш.“
Приликом разоткривања лажи најбоље је мирним тоном рећи детету да знате да не говори истину и објаснити му последице лагања. Инсистирањем и „терањем“ детета да каже истину, као и претњама казном уколико то не учини можемо га несвесно навести да помисли да је признање опасно и тиме уместо жељене савести развијамо страх. Озбиљније последице оваквог приступа могу бити прекомеран осећај кривице, скривање емоција, перфекционизам, лаж да не би разочарало друге. Због тога је базазленије некада „прогледати кроз прсте“ односно правити се да нисте открили лаж. То не значи да треба игнорисати лаж и не бавити се тим понашањем, већ допустити детету да у датој ситуацији сачува достојанство и не повуче се у стид због разоткривања. Значај искрености у односима можемо деци приближити причањем прича о лагању и наглашавањем поука о последицама чиме избегавамо атак на дечију личност и дајемо пример жељеног понашања.
Ипак, уколико је код детета лагање присутно у дужем временском периоду или се јавља из потребе да другом нанесе штету или повреду потребно је затражити подршку психолога.
